Наведена серија ,,Eli, Eli, lama sabahtan'' има намеру да представи проблем усамљености модерног човека, његову дубоку несигурност у властито ја из које проистиче неспоразум у комуникацији са другим људским бићима. Отуђеност и незадовољство ескалирају у неадекватим условима живљења. Поједницу је одузет кључни егзистенцијални елемент, друштвеност. Неуспеле револуције човечанства где остају само скелети официра, војника, некадашњих људи . Смрт и живот испреплетани су, при чему она прва долази као тренутак предаха или вечног спокоја, док живот преостаје као терет, патња и незадовољство. Серија дотиче парадокс постојања, у којем виталне чињенице постају банални талог сквакодневне трауме. Ликови који насељавају појединачне слике цилуса замишљени су и остављени без јасно изражене емпатије за оно што их окружује. Серија ,,Eli, Eli, lama sabahtan'' тиче се проблема самог постојања човека. Тренутак пада и рушења сопствених идеала. Суштинска иронија живота која на крају доводи до просветљење ума. Људи су усамљени и огољени, (,,Карактеристичан покрет у таквом стању је прелажење малим прстом преко обрва.'' Ф.Кафка). Права уметност се ту нуди као једина нада за формирање једног новог друштва у коме све опет има смисла. Слике не представљају никакву документацију одређеног времена. Ликови су ванвременски, свеобухватни. Међу том вечношћу особина које се протежу, и које су заправо извучене из саме психологије људи, провлаче се легенде и приче
“Icarus”
“Janus”
“Enlightenment of the mind”
“Edip”
“The Revolt in Vandee”
“Hunter Grahus”
“Expectancy”
